Svako doba ima svoje specifičnosti, trendove, stvari po kojima je to doba autentično i prepoznatljivo.  Tako je specifično i ono što je bilo u trendu i 1970-tih godina. Sa jednom od starijih frizerki grada Jablanice, Senom Zukić, vratili smo se u prošlost Jablanice, razgovarali smo o tome koliko teško je bilo u to vrijeme postati frizer, da li su njeni sugrađani pratili tadašnje trendove, kako su tada izgledali frizerski saloni, te koliko zanimljiv je njoj bio radni vijek frizerke.

Sena Zukić ima 78 godina, a frizerskim zanatom se bavila preko 30 godina. Ona smatra da je postati frizer u to vrijeme bilo nešto teže nego danas:

“Nisam bila inače po struci frizer. Radila sam kao službenik.  Međutim, sticajem okolnosti, počinjem pomagati jednom frizeru, u mom rodnom gradu, Ljubiji. Zatim, kada sam došla u Jabanicu, dugo nisam mogla naći posao. Onda sam odlučila iskoristiti stečeno frizersko znanje. Počinjem raditi u svom domu. Kada sam stekla dovoljno znanja da otvorim svoju radnju, morala sam polagati ispite u Sarajevu. Polagala sam u tri frizerska salona, te sam u svojoj generaciji položila ispite sa najboljim uspjehom. Morala sam povesti 4 modela, na kojima sam demonstrirala svoju vještinu. U svakom salonu sam morala pokazati nešto drugo, pred komisijom, neku drugu tehniku. Također, polagale su se i teorija i praksa. To je bilo 1970-tih godina, kada sam otvorila vlastiti salon. Demonstriralo se farbanje, blanširanje, navijanje, šišanje, minival, feniranje. Iskreno mislim da je tada bilo teže postati frizer, kriteriji su bili zaista strogi.”

Sena priča kako je u to vrijeme bilo malo frizera u gradu Jablanici, te kako su oni radili punom parom:

“Kada je bilo teško doći do materijala, nabaviti materijal, snalazila sam se sama. Pribor sam ponekad znala i sama praviti. Kući sam imala mentalni lavorić za pranje kose. Nije bilo opreme kakvu frizeri imaju danas. Tada su se koristile haube za sušenje kose. Vrlo popularne su bile takozvane “trajne frizure”. To je svaka druga žena tražila od mene. Ali ti trendovi se ne vraćaju. Tada su se nosile bujne frizure, mini val, lokne. Ravna kosa je bila demode. Sada je situacija obrnuta. Kovrdže su staromodne. Što se tiče drugih frizerki, tu su bile Zejna Jaranović i Cica Begović. One su radile u to vrijeme, nije tada bilo mnogo frizera, kao danas. Ovo su tada bile poznate frizerke. Bilo je mnogo gužve, jako puno posla. Malo frizera na monogo ljudi. Znala sam do podne uraditi 10 “trajnih”, pa još deset iza podne, onda 10 feniranja i 10 šišanja. Na kraju radnog dana, mi bismo frizeri padali s nogu. A još prije samo 2-3 godine kući su mi dolazile neke stalne mušterije na šišanje. To su žene koje su navikle na mene, na moj rad, staru frizersku školu. Tako da su nastavile dolaziti kući kod mene, a sada ni njih ne mogu više primiti, zbog zdravstvenog stanja.”

Naša sagovornica nosi lijepe uspomene iz svog radnog vijeka:

Imala sam situaciju kada mi je na vrata došla poznata glumica. Radila sam kući, a tada se u Jablanici snimao film Bitka na Neretvi. Na vrata mi je zakucala Mira Stupica, tražeći frizuru, a ja sam bila vrlo iznenađena. Naravno da sam je primila, a žena je bila vrlo skromna i pristupačna. Radni vijek sam lijepo provela, dobro sam se slagala sa svojim mušterijama. Samo, znate kako se priča, da frizer mora znati saslušati svoje mušterije i biti im psiholog. Mnogi tu dođu da se na stolici za feniranje rasterete. To je jedna druga dimenzija frizerskog posla. Nekada mi je ta strana malo teže padala, nego sam posao. Kada bih došla kući s posla, imala bih osjećaj da mi je um kao računar koji je pretrpan podacima. A opet, sa druga strane, baš u mom salonu sam upoznala moju najbolju prijateljicu. I danas se družimo. Moj radni dan je počinjao već u 5 ujutru. Ustala  bih ranije da napravim ručak, pospremim kuću i sve dovedem u red i tek onda bih krenula u frizerski salon. A s posla bih došla u 23:00 sata. Nije bilo slobodnog vremena. Samo je nedjelja bila slobodan dan”, prisjetila se Sena Zukić za jablanica.live.