Azra Hamza folklorom se počinje baviti 1974. godine. Bila je prepoznatljiva kao prvi solista igre iz Vranja.  Sa KUD-om “Pero Bilić” Jablanica učestovala je u mnogobrojnim prvomajskim proslavama, bila je učesnica popularne budilice. Azra kaže kako su budilice u Jablanici, u nekim prošlim vremenima, bile veliki događaj. Narod je volio budilicu, veliki je odaziv ljudi bio, koji bi dočekivali članove KUD-a i pridruživali se kolu. O prvomajskim proslavama prošlih vremena govori, za jablanica.live, govori Azra Hamza.

Azra se, za početak razgovora, prisjetila zlatnog doba KUD-a “Pero Bilić”.

“Moj prvi susret sa folklorom desio se 1974. godine. Tada sam bila još u osnovnoj školi. U fiskulturnoj sali osnovne škole tada su održavane  audicije, a koje su vodile profesorica Lejla Salihamidžić i rahmetli nastavnica Amira Torlaković. To su bile masovne audicije, a školska sala bi bila puna. To je trajalo nekoliko dana i nakon tih audicija ulazilo bi se u A ili B grupu folklora. Dakle, postojale su A i B grupa u folkloru. A grupa je samo nastupala, a B grupa je bila kao rezervna. Tada sam upala u B grupu, jer A grupu su činili ljudi koji su bili okosnica onoga što se kasnije zvalo zlatno doba KUD-a “Pero Bilić”. Te 1974. godine prva generacija gimnazije u Jablanici formira književni klub, koji je kasnije bio okosnica horu i tada kreće agresivni kulturni period u Jablanici. Lično smatram da je to najbolji period za kulturu što se Jablanice tiče. Sve strukture su podržavale kulturu. Postojao je Komitet, pa Socijalistički savez radnog naroda, pa Predsjedništvo omladine iz Komiteta,sve je  bilo podređeno tome da kultura ide naprijed. Jablanica je tada imala tako jaku dramsku sekciju, koje se ni Sarajevo ne bi postidilo, izvodila se predstava Omer – paša Latas.   I tako, kako su generacije odlazile, tako smo mi novi dolazili, naravno pod palicom profesorice Lejle Salihamidžić. Za predsjednicu je tada izabrana rahmetli profesorica Fatima Zećo – Mima. Jako puno se radilo. Probe folklora i hora su održavane dva puta sedmično. Bilo je jako puno entuzijazma, radilo se bez da se pitalo može li neko ili da se tražilo nešto za protuuslugu. Gradio se kvalitet.”

“Ja sam tu zatekla rahmeti Mirsu Ivkovića, Muneveru Teletović, tu su bili Sejo Balavac, rahmetli Hilmija Brković, Šašić Salko – Kajo, Zoran Kašparek, Muharem Hamza, Sifa, Zoran Manigoda, Dragan Jandrić pokojni koji je bio solista. Zatim pokojna Vesna Brković, Sonja Čigorić, Sabiha Binka Nuhić, Mirsad Čilić, Eso Omeragić, pokojni Ivica Soče…Tada smo imali nekih 6-7  koreofrafija, imali smo igre iz Bosne, Jugoslavije, Makedonija, Bunjevka, Vranje…Nastupi su bili veličanstveni, euforični. Nastupali smo prvo u Jablanici, zatim u okolnim selima, igralo se tada našoj vojsci koja je bila na rezervi u Nevesinju, na Igmanu, išlo se u Prozor, Pranjane, Gornji Milanovac, Split, Gevgeliju. Bilo je fantastično, a druženje su bila na jednom posebnom nivou, niti slično kao danas. Znala se hijerarhija, ko je stariji, bilo je poštovanja i na turnejama i na probama. Velika je zainteresiranost za folklor vladala među omladinom. Prisjetila bih se još Šašić Ibrahima rahmetli , Omera Begića, Džino Ekrema, Rasima Grcića…Također, velikog uspjeha pri djelovanju u “Peri Biliću” imala  je i Dunja Zahirović,  ona je svirala, pjevala, napravila je dvije koreografije, bila je svestrana i zaista je radila srcem.”

Budilica je nekada bile veliki događaj u Jablanici:

“Pripreme za prvi maj nisu išle ispred folklornih društava, one su išle ispred Komiteta, odnosno Socijalištičkog saveza radnog naroda. Alfa i omega, centar zbivanja dešavao se u mehanizaciji industrije Granita, gdje se opremao kamion, gdje se eventualno tehnika spremala, kamion se kitio, stariji muškarci su bili zaduženi za to da se nabere tilovina, da se kamioni ukrase. Pokretač svega toga, onaj koji je to držao pod kontrolom bio je Zoran – Zoka Kašparek. On je bio tu od 1961. godine. Prvo je Jablanica imala prvomajske uranke. Kada su krenuli uranci, tu je bio pokojni nastavnik muzike Jakov Miljković – Njuko, obožavani nastavnik, zajedno sa zoranom Kašparekom i pokojnim Ratom Popovićem. Prve budilice su išle pješke, od doljanskog mosta do Kovačevina u Podbrežju. Onda bi se to završavalo  na Bokulji, jer je gore bio nogometni stadion i gore bi bilo prvomajski uranak. Gore su dolazile porodice, donosilo se ko je šta imao, a nešto je snosio i Socijalistički savez radnog naroda, neke sendviče i slično. Onda bi se igrale utakmice, recimo debeli i mršavi. Bile su tu još neke igre, narod se zabavljao. Kasnije, sa formiranjem radničkog Kulturno umjetničkog društva Pero Bilić, preuzimali su muzičari taj dio tereta na sebe. HE Jablanica je također davala svoje kamione. A najveći dio sudionika je činila upravo omladina iz Granita. Što se učesnika tiče, članova hora i folklora, mi bismo dolazili najdalje u 4 sata ujutru, da se možemo spremiti. Zamisao budilica je da to bude onaj pravi prvomajski uranak, da se narod budi od pola 5 do pola 7. Narod je volio te budilice, veliki je odaziv bio ljudi koji su nas dočekivali na raskrsnicama i tamo gdje se stajalo. Znala su se mjesta gdje ćemo mi stati, igrala bi se kola, narod je i plakao kada budilica dođe. Pjevale su se aktuelne pjesme, također. To je bilo jako lijepo, preemotivno također, a druženja su poslije budilica bila velika. Možda je i najupečatljivja budilica bila ona zadnja, 1991. godine, pred rat. Tada se kolo igralo od Viline kuće pa do kuće rahmetli Huse Šašića. To je bilo ogromno kolo, a pjevalo se cijelom čaršijom.”

Budilica je bila jablanička tradicija:

“Žao mi je što budilica više nema, jer to je bila jablanička tradicija. Možda su to imala još 2-3 grada u BiH i niko više. Sve te budilice nemaju veze za političkim sistemom. To je praznik radnika i rada i mi ga nismo izmislili, niti jedna partija, nego radnici u Čikagu. U to ime bih voljela da budilica ima i dalje, ali evo nažalost nema. Rezlikuje se proslava Prvog maja nekada i danas. No razlika dolazi iz drugačijeg životnog stila, nekada je narod bio spontaniji, emotivniji, više se družilo, sve je bilo opuštenije. Nije to ni blizu kao nekada. Nekada su se palile vatre noć prije na okolnim brdima, na Križu, Lendavi, Crnom vrhu i tako dalje. Narod se nekada u Jablanici zaista veselio tom prazniku, svima nam je značio”, zaključuje Azra Hamza.